Боснић Новљанин освећује ујака и побратима 0001    Боснић Мехо по Котарих хода 0002    У тевдилу каурском одилу, 0003    За кајасе провађа дората, 0004    Око њег се дорат заиграва, 0005    Гриска момка по десној мишици, 0006    Отискује га Боснић-Новљанине, 0007    А с добрим се коњем разговара: 0008    „Мој дорате, десно крило моје! 0009    Тешко нами овуд путујући, 0010    По туђој земљи, а у нашој тузи: 0011    Ни ко срета ни за здравље пита, 0012    Нит нас, доре, на ручак позива, 0013    Ја сам врло пића ижеднио, 0014    Изгладнио меса дебелога, 0015    А ти, доре, јечма угрухана. 0016    Да нас хоће срећа послужити, 0017    Пут навести, мира намирити 0018    На биртију крчмарице Маре, 0019    Што је Маре крчму начинила, 0020    Градила је три године дана, 0021    Потрошила хиљаду цекина, 0022    Док је липа крчму начинила, 0023    Сад се у њој зове крчмарица. 0024    Није Маре крчме начинила, 0025    Што би у њој крчамрица била, 0026    Већ је она крчму начинила 0027    Пораз мене и тебе, дорате, 0028    Да дочека наске на Котару, 0029    Да се с нами понапије вина. 0030    Да нас хоће мира намирити, 0031    Маре би нас добро дочекала, 0032    Ту би било пића изобила 0033    И дебела меса овновине, 0034    Теби, доре, јечма оступана, 0035    Ту би с’ мрво могли одморити.“ 0036    Тако с’ с добрим дором приговара, 0037    Па закрну дору на Котаре, 0038    Отиште га уз Котар камени, 0039    Све Котаре магла поклопила. 0040    Чудне среће Боснић-Новљанина! 0041    Пут наведе, а дорат нанесе 0042    На биртију крчмарице Маре. 0043    Кад ујаха коња у авлију, 0044    Код јаблана застави дората, 0045    Па он гледа крчму Маричину, 0046    Како ју је липа направила. 0047    Крчма јој је од боја четири, 0048    Три су боја од љуца камена, 0049    А четврта чатма од дрвета. 0050    О двоје јој ћошци изведени, 0051    О седмеро цаклом оплетени, 0052    Дуварови бојом ожежени, 0053    Сва јој крчма лимом покривена, 0054    Око ње је камена авлија, 0055    У авлији вода наведена. 0056    Вода бије на седам фискија, 0057    Три од злата, четири од сребра, 0058    Више воде тепа изведена, 0059    У авлији дван’ест јабланова, 0060    Сваком гране покров надметнуле. 0061    Стаде вика Боснић-Новљанина: 0062    „Ја Марице, дилбер-крчмарице! 0063    Имаш ли вина од седам година 0064    И ракије три пут прежежене 0065    И дебела меса овновине? 0066    Да с’ напијем с тобом у биртији 0067    Ја за своје жуте маџарије.“ 0068    Биртији се отворише врата, 0069    Искочише дви слушкиње младе, 0070    Под Боснићем коња уфатише: 0071    „Господине и господски сине! 0072    Сјаши коња, хајде у биртију, 0073    Свашта има у наше госпоје, 0074    Она ће те добро дочекати.“ 0075    У том Боснић одјаха дората, 0076    Па окрену равно у биртију, 0077    Слушкиње му свезаше хајвана. 0078    Када момак у биртију уђе, 0079    Кад ли Маре по биртији хода, 0080    Боснић Мари ,добро јутро’ викну, 0081    Крчмарица јутро прифатила: 0082    „Да смо здраво, вридан господине, 0083    Куд си тако јутрос подранио!“ 0084    Посади га у својој одаји, 0085    Упадоше дви слушкиње младе, 0086    Прид Боснића пиће поставише, 0087    Код њег Маре сиде у скемлију, 0088    Разложише хладно пити пиће. 0089    Њојзи вели Боснић-Новљанине: 0090    „Ја Марице, кршна дивичице! 0091    Кад си ову крчму направила, 0092    Па се у њој зовеш крчмарица, 0093    Кад си тако липа и узрасна, 0094    Што ће теби крчма на Котару? 0095    Дај остави крчму на Котару, 0096    Ход’ ми бити љуба код колина!“ 0097    Насмија се крчмарица Мара: 0098    „Господине и господски сине! 0099    Кршан си јунак, а махне ти нема, 0100    Триста ’ваких ваљаш дивојака. 0101    Да Бог даде, да с’ у срећи смириш, 0102    Теби Маре није муштерија, 0103    Ја бољега имам муштерију, 0104    Чула сам га, а видила нисам, 0105    Њега фале обадва Котара, 0106    Па сам с’ својој вјери затицала, 0107    Да ћу му бити љуба код колина, 0108    Јал остати у крчми каменој. 0109    То је Турчин Боснић-Новљанине 0110    Од Новога, са широке Лике, 0111    Што га фале обадва Котара, 0112    Да је прави јунак на мејдану, 0113    Гдје мач сива, а полићу главе.“ 0114    Насмија се Боснић-Новљанине: 0115    „Ја Марице, кршна дивичице» 0116    Чудна чуда од вас дивојака! 0117    Која годиц чује за Турчина, 0118    За њим јој се и памет окреће. 0119    Добро знадем Боснић-Новљанина, 0120    Ја сам виши и липши од њега, 0121    Ја би њему стао на мејдану 0122    А код међе личке и котарске.“ 0123    У њег гледа крчмарица Мара: 0124    „Не будали, вридан господине! 0125    Каква кажу Боснић-Новљанина, 0126    Да ти видиш Боснић-Новљанина, 0127    Од стра би му коња поклонио. 0128    Видиш моје крчме на Котару! 0129    Док сам ову крчму направила, 0130    Потрошила хиљаду цекина, 0131    Градила је три године дана, 0132    За Турчина Боснић-Новљанина, 0133    Да дочекам Боснић-Новљанина, 0134    Видим фалу обају Котара, 0135    Још ми нема Боснић-Новљанина.“ 0136    Истом Маре у бесиди била, 0137    А захрза дорат у авлији, 0138    А погледа Боснић са пенџера: 0139    Кад му дорат свезат код јаблана, 0140    Диго главу, гледа по Котару, 0141    Све погледа на друм низ Котаре 0142    И потеже нару у авлији, 0143    Вавик копа обима ногама. 0144    Онда вели Боснић-Новљанине: 0145    „Дви слушкиње ове крчмарице! 0146    Хајте нос’те јечма уступана, 0147    Подајте ми коњу код јаблана!“ 0148    Дви слушкиње јечам однесоше, 0149    Хајван јечма да окуси не ће, 0150    Вавик дорат хрже у авлији, 0151    Све пголеда на друм уз Котаре 0152    Вратише се дви слушкиње младе: 0153    „Господине и господски сине! 0154    Коњ ти јечма да окуси не ће, 0155    Већ он вавик хрже у авлији, 0156    Вавик Задру гледа низ Котаре.“ 0157    Тад им Боснић вели у авлији: 0158    „Дви слушкиње ове крчмарице! 0159    Ајте нос’те вина и ракије, 0160    Напојте ми коња у авлији. 0161    Ја сам коња научио свога, 0162    Гдје ја пијем, и њег напојити.“ 0163    Дви слушкиње пиће однесоше, 0164    Дорат вина ни ракије не ће, 0165    Већ он вавик хрже у авлији. 0166    Вратише се обедви слушкиње: 0167    „Господине и господски сине! 0168    Коњ ти вина ни ракије не ће, 0169    Веће вавик хрже у авлији.“ 0170    Све га гледа Боснић са пенџера, 0171    Потихо се с њиме приговара: 0172    „Мој дорате, десно крило моје! 0173    Како сам те, брате, добавио, 0174    Још ми тако учинио ниси. 0175    Сад на твоју нару гледајући, 0176    Добро није ја теби, ја мени.“ 0177    Истом тако он у ричи био, 0178    А на Задру пукоше лубарде, 0179    А ситан се огањ проломио, 0180    Отргују пушке беглучкиње. 0181    Онда Боснић вели крчмарици: 0182    „Крчмарице, кршна дивичице! 0183    Што задарске пуцају лубарде, 0184    Отргују пушке беглучкиње, 0185    Ал је жалост, ал какво весеље?“ 0186    „ „Зар ти не з наш, вридан господине! 0187    Жалост није, него је весеље 0188    У нашега бана Задранина, 0189    Јере сина жени Матијана. 0190    Испросио кићену дивојку 0191    Од Новога Херцег-латинскога, 0192    Па подиго кићене сватове, 0193    Он отишо Новом по дивојку. 0194    Оно Задру стигоше сватови, 0195    Доведоше кићену дивојку, 0196    С тог задарск епуцају лубарде 0197    На весељу бана Задранина.“ 0198    То говори крчмарица Мара, 0199    А све гледа Боснић са пенџера. 0200    Ето опази до два коњаника 0201    Крај биртије крчмарице Маре, 0202    Гдје два ата јашу упоредо: 0203    Један јаше ђогу великога, 0204    Уз њег други врана брез биљега, 0205    Све на њима црљено одило, 0206    На прсих им токе и илике, 0207    Преко сваког аламанка воза. 0208    Кад их види Боснић-Новљанине, 0209    Крчмарици вели у одаји: 0210    „Ја Марице, кршна дивичице! 0211    Какве су оно дви војводе младе, 0212    Што два ата јашу упоредо, 0213    А на њима црљено одило?“ 0214    Крај њег Маре гледа са пенџера: 0215    „Зар ти не знаш, млад господичићу! 0216    Оно су наша оба капетана, 0217    Капетана, оба побратима: 0218    Перјан једно, а Борјан је друго. 0219    Оно ти је, што јаше ђогата, 0220    Оно ј’ глава Перјан-капетана, 0221    Што но ј’ Перјан Туре погубио 0222    Од Новога кара-Османагу, 0223    А ујака Боснић-Новљанина, 0224    Однио му токе и од’јело, 0225    Ено му јаше ђогу по Котару 0226    За срамоту свој широкој Лици, 0227    За највише Боснић-Новљанину, 0228    Гдје му се је ујак пригодио, 0229    Боснић није, колико га фале; 0230    А оно је, што јаше гаврана, 0231    Оно ј’ глава Борјан-капетана, 0232    И Борјан је Туре погубио 0233    Са Удбине Блажевић-Алију, 0234    Побратима Боснић-Новљанина, 0235    Сад му јаше врана по Котару 0236    На срамоту свој широкој Лици, 0237    За највећма Боснић-Новљанину, 0238    Јер му се је побро догодио, 0239    Боснић није, колико га кажу. 0240    Да је јунак, колико га кажу, 0241    Он би шћеро на Котар дората, 0242    Јал окајо побратима свога 0243    И ујака кара-Османагу, 0244    Ја л би своју главу изгубио.“ 0245    Док то рече крчмарица Мара, 0246    Замакоше оба капетана 0247    И одоше Задру низ Котаре. 0248    У том Боснић на ноге скочио, 0249    Мари баци жуту Маџарију: 0250    „Крчмарице, да ти пиће платим!“ 0251    Па потече крчми низ мостове. 0252    Кад он коњу до јаблана дође, 0253    Од јаблана одриши дората. 0254    Док узјаха дору у авлији, 0255    Ал искака из биртије Мара, 0256    Претече га на авлијнских вратих: 0257    „Господине и господски сине! 0258    Стан’ устави, да ти кусур вратим, 0259    Нис’ запио маџарије пића.“ 0260    „ „Не будали кршна дивичице! 0261    Ја гдје пијем, кусура не тражим.“ “ 0262    Па отишће на авлијнска врата, 0263    Па окрену Задру низ Котаре. 0264    Брз је дорат Боснић-Новљанина, 0265    Ко кад се је на крила подиго. 0266    Кад га види крчмарица Мара, 0267    Обима се удари рукама, 0268    Она рече: „Ајме, моја мајко, 0269    Гдје ја крчму градих на Котару! 0270    Како кажу Боснић-Новљанина, 0271    Оно ј’ глава Боснић од Новога, 0272    Сад ће Боснић тамо погинути.“ 0273    Па потече за њим низ Котаре, 0274    Мара трче, из свег грла виче: 0275    „О Турчине, Боснић-Новљанине! 0276    Ако с’ здраво ти отуд повратиш, 0277    Наврати се на моју биртију, 0278    Не остављај крчмарице Маре, 0279    Понеси ме до Новога свога!“ 0280    Оде Боснић Задру низ Котаре. 0281    Када Задру на Гробнице сађе, 0282    Управ гони граду на капију. 0283    Кад опази оба капетана, 0284    Крај капије оба разјахали, 0285    У ледину копља ударили, 0286    За њих добре ате привезали, 0287    Оборили јаретину вина, 0288    Перјан миху грло отворио, 0289    Борјан миху ногу преломио. 0290    Кад их види Боснић-Новљанине, 0291    До њих управ поћера дората, 0292    Са дората ,добро јутро’ викну, 0293    Борјан мучи, а Перјан дивани: 0294    „Ни здрав био, Боснић-Новљанине! 0295    Јеси л’, ђавле, рано подранио, 0296    Па поего Задру низ Котаре, 0297    Да потражиш оба капетана, 0298    Да окајеш побру и дајиџу?“ 0299    Па се фати пушке од појаса, 0300    На Боснића грло управио, 0301    Пуче пушка Перјан-капетана. 0302    Бог заклони Боснић-Новљанина, 0303    Јер га је дорат главом заклонио, 0304    Допадоше два зрна-синџирли, 0305    Разбише коњу печу над очима, 0306    Мртав дорат паде по ледини, 0307    Дорат паде, Боснића притишће. 0308    На ноге скочи Перјан-капетане, 0309    А сијну му сабља голотрба, 0310    Па потече, да главу одсиче. 0311    Кад га види Боснић-Новљанине, 0312    Оштра је сабља даје Османаге, 0313    Куда шиба, туд завој не триба, 0314    Фати с’ Боснић везене кубуре 0315    А од мртве главе доратове, 0316    На Перјана грло управио, 0317    Пуче пушка Боснић-Новљанина, 0318    Перјана је добро погодила, 0319    Јер у чело погоди јунака. 0320    Мртав Перјан паде крај дората, 0321    Перјан паде, а Борјан устаде, 0322    Сијну сабља Блажевић-Алије. 0323    Кад га види Боснић-Новљанине, 0324    Знаде сабљу свога побратима, 0325    Која момка под оклопом сиче. 0326    Фати с’ момак и друге кубуре, 0327    На Борјана грло управио, 0328    Пуче пушка Боснић-Новљанина, 0329    Борјана је мртво дофатила 0330    Под гр’оце, гдје пуце сапиње, 0331    Мртав Борјан паде крај дората. 0332    Чудна бахта Боснић-Новљанина! 0333    Пушка пуца у Задру камену 0334    Око куле Задранина бана, 0335    Још за кавгу нико и не знаде. 0336    На ноге скочи Боснић-Новљанине, 0337    Појагми се ђоги и гаврану, 0338    Узјаха ђогу даје Османаге, 0339    У поводу поведе гаврана, 0340    Па побиже од Задра камена. 0341    Све се Боснић куне на ђогату, 0342    Да је ђогат бржи од дората. 0343    Са Задра га стража опазила, 0344    Па на граду опали лубарду. 0345    Кад пукоше на Задру лубарде, 0346    Оде јека уз оба Котара, 0347    По градових пуцају топови, 0348    У кулама пламте можарови, 0349    Од Задра се подиже поћера, 0350    Све Гробнице Боснић пригазио, 0351    Помоли се каменој биртији, 0352    Кад ли Мара хода крај биртије. 0353    Тад јој Боснић божју помоћ викну, 0354    Њему вели Мара крчмарица: 0355    „Јеси л’, драги, здраво и весело?“ 0356    „ „Јесам, Маро, милом Богу фала! 0357    Ако ’ш са мном до Новога мога, 0358    Јаши врана Блажевић-Алије, 0359    Бјеж’мо, драга, кланцу дурбапскоме.“ “ 0360    А Маруша појаха гаврана, 0361    Крај биртије коње проћераше, 0362    Они бјеже под гору Дурбабу. 0363    Кад с’ планини близо прикучили, 0364    Гдје је срћа, ту је и несрећа, 0365    Опазише до три харамбаше, 0366    Три Јована, са три имењака, 0367    Једно им је Новковић-Јоване, 0368    А друго је Мољковић-Јоване, 0369    А треће је Николић-Јоване, 0370    За сваким је по тријест дружине. 0371    Њима вели Новковић-Јоване: 0372    „Чујете ли ларме по Котару? 0373    Ево једног, бјежи на ђогату, 0374    За њим иде други на гаврану, 0375    Оно ј’ главом Боснић-Новљанине. 0376    То је Боснић сашо на Котаре, 0377    Потражио наше капетане, 0378    Ко када је дору изгубио, 0379    Јаше ђогу кара-Османаге, 0380    Ово ј’ с њиме крчмарица Мара 0381    Баш на вранцу Блажевић-Алије, 0382    Ено с’ за њим подигла поћера. 0383    Сад на оне коње гледајући, 0384    Утече Боснић сваком на срамоту. 0385    Хајмо њему стазу ујагмити, 0386    У бусији њега дочекати, 0387    Јал ћемо га уфатити жива, 0388    Јал његову одризати главу, 0389    Моремо се за њег умирити.“ 0390    У Јована све друштво једино, 0391    У планини стазу ујагмише, 0392    По камењу па се наредише. 0393    Њима вели Новковић-Јоване: 0394    „Кад најаше Боснић-Новљанине, 0395    Немој нико кавге замићати, 0396    Ја ћу њега уфатити жива 0397    И њему ћу савезати руке.“ 0398    Стаде вика Мољковић-Јована: 0399    „Немој нико кавге замићати, 0400    И ја ћу га жива уфатити.“ 0401    Али мучи Николић-Јоване. 0402    Кад најаха Боснић на ђогату, 0403    За њим липа Мара на гаврану, 0404    Ал искочи Новковић-Јоване, 0405    Па уфати ђогу великога 0406    И повика Боснић-Новљанина: 0407    „Стан’, Турчине, Боснић-Новљанине! 0408    Предаји се, ти не губи главе! 0409    Жива глава дуговање даје, 0410    А од мртве ником ништа нема.“ 0411    Њему вели Боснић-Новљанине: 0412    „Пушти кајас, Новковић-Јоване! 0413    Прдавања до крешања нема, 0414    Остат ће ти при кајасу рука, 0415    Ја отпасти са рамена глава.“ 0416    Пјана глава Новковић-Јована: 0417    „Стан’, Турчине, од тог фајде нејма, 0418    Предаји се, ти не губи главе!“ 0419    Види Боснић, да попушти не ће, 0420    Сијну сабља Боснић-Новљанина, 0421    Са Јована полетила глава. 0422    Кад посиче Новковић-Јована, 0423    Ал искочи Мољковић-Јоване, 0424    Па уфати под њима ђогата: 0425    „Стан’, Боснићу, не замићи кавге! 0426    Придаји се, ти не губи главе, 0427    Жива ће глава дати дуговање.“ 0428    Њему вели Боснић-Новљанине: 0429    „Пушти коња, Мољковић-Јоване! 0430    Зар би мојој ти кидисо глави, 0431    Моју стару мајку оцвилио? 0432    Мореш оно утувити вриме, 0433    Кад си раја био у Новоме, 0434    Био раја бега Зенковића? 0435    Кад би те беже на беглук поћеро, 0436    Па би бегу вас дан беглучио, 0437    У вече се натраг повратио, 0438    На моју би кулу ударио, 0439    Моја би те мајка дочекала, 0440    Вавик би те она упитала: 0441    „ „Јеси л’ сусто, Мољковић-Јоване! 0442    Јеси ли ми, болан, изгладнио?“ “ 0443    Ти би јој се вавик потужио, 0444    Да си јадан врло изгладнио, 0445    Вавик би те моја мајка дочекала, 0446    Вавик би те она нахранила. 0447    Зар би мојој ти кидисо глави, 0448    Моју стару мајку расцвилио 0449    И њезина круха прегазио?“ 0450    Њему вели Мољковић-Јоване: 0451    „Предаји се, а не губи главе! 0452    Давно је било, сад се спомињало. 0453    Да си вила, па да имаш крила, 0454    Пера ти т’јела изнити не могу.“ 0455    Кад то чуо Боснић-Новљанине, 0456    Сијну њему сабља голотрба, 0457    Он погуби Мољковић-Јована. 0458    Кад посиче Мољковић-Јована, 0459    Стаде вика Николић-Јована: 0460    „Удрите, моја браћо и дружино! 0461    Погинуше оби харамбаше, 0462    Утече нам Боснић-Новљанине!“ 0463    Деведесет отрже пушака, 0464    Седам коња згоди по колану, 0465    Мртав ђогат паде у камење. 0466    На ноге скочи Боснић-Новљанине, 0467    Стоји вика Николић-Јована: 0468    „Држ’те сада, браћо и дружино, 0469    Не удрите, већ уфат’те жива!“ 0470    У Јована све друштво једино, 0471    На Боснића љуто ударише, 0472    А брани се Боснић-Новљанине. 0473    Гонећи се с њима по планини 0474    Још тројицу код њих оборио. 0475    Већ Боснићу на плећи скочише 0476    И Боснићу руке савезаше. 0477    Повратише Боснић-Новљанина 0478    Савезатих руку наопако 0479    Поведоше Мару крчмарицу. 0480    Запјева Јован и друштво његово, 0481    А зацвили Мара на гаврану: 0482    „Куку, драги Боснић-Новљанине, 0483    Гдје ћеш с мене изгубити главу!“ 0484    Кука Мара кано кукавица. 0485    Мало они иду низ планину. 0486    Гдје је срећа, ту је и несрећа, 0487    Гдје несрећа, ту и среће има. 0488    Вид’ де среће Боснић-Новљанина, 0489    Вид’ де главе Тале Личанина! 0490    Јер је Тале чету покупио, 0491    Диго чету шездесет Личана, 0492    Ускочио с четом у планину, 0493    Не би л’ штогод Тале задобио, 0494    Не би л’ каква старца приварио, 0495    Стара влаха, што говеда чува, 0496    Јали какву бабу код оваца, 0497    Не би ли јој овце ујагмио. 0498    Ништа Тале није задобио, 0499    Већ се веро крајем по планини, 0500    Све поприко ходо кроз планину, 0501    Па се Тале врло наљутио, 0502    Виче побру Маљковић-Стипана: 0503    „Побратиме, Маљковић-Стипане! 0504    Ево ништа задобили нисмо, 0505    Ево т’ вјера, Богом побратиме! 0506    Док изађем на стазу дурбапску, 0507    Да ја сритем влаха јал Турчина, 0508    Ја ћу о њег гвожђе окушати.“ 0509    Све се смије Маљковић-Стипане, 0510    А прочу се грло Маричино, 0511    Гдје у гори кука кукавица. 0512    Онда Тале вели Личанине: 0513    „Маљковићу, Богом побратиме! 0514    Чујете ли горске кукавице, 0515    Гдје у гори кука кукавица 0516    И спомиње Боснић-Новљанина? 0517    То је побро Боснић-Новљанине, 0518    Он је сашо на Котар камени, 0519    Потражио оба капетана, 0520    Ујагмио крчмарицу Мару. 0521    Оно вила није у планини, 0522    Оно женско цвили у планини, 0523    А спомиње Боснић-Новљанина. 0524    Чула се је кавга у планини, 0525    То су нејга власи дочекали, 0526    Јал су њега уфатили жива, 0527    Јал његову одризали главу, 0528    Три Јована, све три харамбаше, 0529    Ево нами ћара у планини! 0530    Ајмо, побро, стазу ујагмити, 0531    Из бусије влахе дочекати! 0532    Ако буде Боснић погинуо, 0533    Ваља њега данас окајати; 0534    Ако буде руку савезаних, 0535    Јал Боснићу руке одришити, 0536    Јал у гори кости оставити.“ 0537    Док рекоше, намах потекоше, 0538    У планини стазу ујагмише, 0539    По камењу па се наредише. 0540    Онда вели Тале Личанине: 0541    „Кад с’ помоле влашке харамбаше, 0542    Немој нико кавге заметнути, 0543    Док не звркне наџак по камењу.“ 0544    Ал му вели Маљковић-Стипане: 0545    „Немој нико кавге заметнути, 0546    Док не пукне пушка у планини, 0547    Дуга пушка Маљковић-Стипана.“ 0548    Стаде вика Огрешова сина: 0549    „Немој нико кавге заметнути, 0550    Док с’ не чује нара у планини, 0551    Ама нара Огрешова сина.“ 0552    Истом они у бесиди били, 0553    Помоли се Јован из планине, 0554    И Боснића гони савезана, 0555    За њим Мара јаше на гаврану, 0556    А гледа их Маљковић-Стипане. 0557    Онда вели Тале Личанине: 0558    „Маљковићу, Богом побратиме! 0559    Видиш главе Николић-Јована, 0560    На прсих му пуце позлаћено. 0561    Мени ће, брате, пуе Јованово.“ 0562    А вели му Маљковић-Стипане: 0563    „Мени ће дуга пушка Јованова.“ 0564    Њима Тале вели у планини: 0565    „Не шал’те се, браћо и дружино! 0566    Ко промахне влаха у планини, 0567    Мртвом ћу му говорити главом.“ 0568    Њима вели Маљковић Стипане: 0569    „Свак по једног, а ја ћу двојицу, 0570    Ја ћу, браћо, Николић-Јована 0571    И његова Митра бајрактара.“ 0572    Кад наниђе Јован и дружина, 0573    Звркну Талин наџак по камењу, 0574    Чу се вика Огрешева Але, 0575    Пуче пушка Маљковић-Стипана 0576    И погоди Николић-Јована 0577    И код њега Митра бајрактара, 0578    Мртав Јован паде по камењу; 0579    А шездесет отрже пушака, 0580    Тридесет му обори хајдука. 0581    Стоји вика Маљковић-Стипана, 0582    „Чујте, моја браћо и дружино! 0583    Свак побаци пушку у камење, 0584    А за голе ноже прифаћајте, 0585    Боснићу ваља одриштити руке.“ 0586    Кад искочи Стипан из камења, 0587    А уз њега Тале Личанине, 0588    А за њима шездесет дружине, 0589    Бусија чија, онога и мејдан, 0590    Па хајдуци намах побигоше, 0591    Затиче их Стипан по планини, 0592    И Боснићу руке одришише, 0593    Под Боснића врана подмакоше, 0594    Дигоше му мару на гаврана. 0595    Узе Стипан пушке Јованове, 0596    Скиде Тале пуца са Јована, 0597    Погулише влахе по планини, 0598    Ту су они добро задобили, 0599    Отискоше натраг уз планину. 0600    Мрво они у напридак пошли, 0601    Кад нађоше обе харамбаше 0602    Код ђогата кара-Османаге, 0603    И ту они шићар покупише, 0604    Отискоше уз гору Дурбабу. 0605    Вишта је глава Маљковић-Стипане, 0606    Он се попе у киту јелићу. 0607    Кад погледа под гору Дурбабу, 0608    Насмија се, Тали проговара: 0609    „Побратиме Тале Личанине! 0610    Ето за нами Лазе капетана 0611    На кулашу коњу великоме 0612    И за њима четерест усара, 0613    Дед’те браћо, да их дочекамо! 0614    Не би л’ којег коња задобили, 0615    Не би л’ Лази зајам повратио. 0616    Дворио сам Лазу капетана, 0617    Служио га три године дана, 0618    Није ми ћио најма потплатити, 0619    Сад ћу од њег зајам заискати.“ 0620    У планини стазу ујагмише, 0621    Него вели Маљковић-Стипане: 0622    „Хајде, побро, Боснић-Новљанине, 0623    Ти полако јаши уз планину!“ 0624    Помоли се Лазо капетане, 0625    А веил им Боснић-Новљанине: 0626    „Маљковићу, Богом побратиме! 0627    Пушт’те за мном Лазу капетана, 0628    Ето васке, а ето усара!“ 0629    Њему Стипан вели у планини: 0630    „Хајде, побро, не старај се с тиме!“ 0631    Истом тако они бесједили, 0632    Стаде вика Лазе капетана: 0633    „Стан’, Боснићу, утицања нема! 0634    Ћерат ћу те до Новога твога.“ 0635    Крај бусије проћера кулаша, 0636    Све се смије Маљковић-Стипане. 0637    Кад наскака четерест усара, 0638    Стаде вика Маљковић-Стипана: 0639    „Не шал’те се, браћо и дружино!“ 0640    Па шездесет отрже пушака, 0641    Намах дваест обори усара. 0642    Кад се сломи огањ у планини, 0643    Виче Боснић Лазу капетана: 0644    „Држ’ се, Лазо, ето мене на те!“ 0645    Турну Мару са коња гаврана, 0646    Па на Лазу поћера гаврана, 0647    Ал побиже Лазо низ планину, 0648    За њим Боснић скаче на гаврану. 0649    Кад погледа Лазо са кулаша, 0650    Талу спази на дурбапској стази, 0651    Намах Лазо одјаха кулаша, 0652    Па побиже с пута у планину, 0653    За њим Боснић натисну гаврана, 0654    Па он за њим скаче низ планину, 0655    Вавик виче Лазу капетана: 0656    „Стани, Лазо, утицања нема!“ 0657    Брзо влашче Лазо капетане, 0658    Све прискаче кладе и камење. 0659    Мало Лазо био у напритку, 0660    Ал опази вука у планини, 0661    Гдје се вуче кроз камење вуче, 0662    Познаде Лазо Маљковић-Стипана, 0663    Па вели му Маљковић-Стипане: 0664    „Бјежи к мени, Лазо капетане! 0665    Ти се не бој Боснић-Новљанина, 0666    Ваља ти мени најам потплатити. 0667    Ал под Лазом ноге продрхћаше, 0668    Кад доскака Маљковић-Стипане, 0669    Носи наџак Тале Личанина, 0670    Три пут њега ошину наџаком: 0671    „О копиле, Лазо капетане! 0672    Камо ми најам три године дана?“ 0673    А вели му Лазо капетане: 0674    „Богом брате, Маљковић-Стипане! 0675    Сад ми немој глави кидисати, 0676    Хајде са мном кули на Котаре. 0677    Држат ћу те како брата свога, 0678    Ја ћу теби најам потплатити.“ 0679    Њему вели Маљковић-Стипане: 0680    „Лако ћемо најам потплатити. 0681    Мореш оно вриме утувити, 0682    Кад сам ти слуга био код колина, 0683    Кад си ме једноч плеском ошинуо, 0684    Кано љубу шибаш на оџаку, 0685    За то те је Стипан оставио, 0686    Ја те с најма оставио нисам.“ 0687    Па му сијну гвожђе иза паса, 0688    Полети глава с Лазе капетана. 0689    Док погуби Лазу капетана, 0690    У том стиже Боснић-Новљанине, 0691    Онда вели Боснић-Новљанине: 0692    „Што то, побро, Маљковић-Стипане! 0693    Што погуби Лазу капетана, 0694    Мени си га био поклонио!“ 0695    Насмија се Маљковић-Стипане: 0696    „Немој брате, Боснић-Новљанине! 0697    Ја сам од њег најам наплатио, 0698    За главу ваља најам избавити, 0699    Ваља главу снити на Удбину, 0700    Дати главу бегу за челенку.“ 0701    Прегрли га Боснић-Новљанине: 0702    „Нека, нека, Богом побратиме! 0703    Сад ја знадем, да побру имадем.“ 0704    Тад се они натраг повратише. 0705    Кад стигоше, гдје је разбој био, 0706    Кад ли Тале добро задобио: 0707    Дваест добрих ата уфатили 0708    И кулаша Лазе капетана, 0709    Четри Тале друга пожелио, 0710    Ал ако ће, така је крајина! 0711    Узе Стипан великог кулаша, 0712    А повика Боснић-Новљанина: 0713    „Побратиме Боснић-Новљанине! 0714    Ето т’ кулаш Лазе капетана, 0715    А мени ће глава одсичена.“ 0716    Појаха Боснић великог кулаша. 0717    Оданле се они подигоше, 0718    Поведоше Мару на гаврану, 0719    Отискоше уз гору Дурбабу. 0720    Кад стигоше кули до Новога, 0721    Билој кули Боснић-Новљанина, 0722    Завргоше шенлук и весеље, 0723    Ту им Боснић толе поставио, 0724    Из беглука пиће положио. 0725    Ту им дође лички Мустајбеже, 0726    Оженише Боснић-Новљанина, 0727    Пир чинили за недиљу дана. 0728    Вид’де главе Маљковић-Стипана! 0729    Даде бегу одсичену главу: 0730    „,Ето т’ беже од мене јабука! 0731    То је глава Лазе капетана, 0732    Којег грђег на Котару нема.“ 0733    Њега беже руком прегрлио: 0734    „Давор сине, Маљковић-Стипане! 0735    Јеси л’, сине, најам наплатио?“ 0736    „ „Јесам, беже, милом Богу фала!“ “ 0737    Бег му даде од злата челенку 0738    И за главу стотину дуката, 0739    Оде беже на град на Удбину, 0740    Подиже се Тале и дружина, 0741    Отискоше до Талина двора, 0742    Код њега су конак учинили, 0743    Ноћ ноћили, рано подранили, 0744    Сав добитак на хрпу санили, 0745    Сваком Тале право подилио: 0746    Све на здрава даде подједнако, 0747    На рањена по два паја даје, 0748    Ко погино, по пет запануло, 0749    Нек му дјеца код оџака знаду, 0750    За што им је бабо погинуо. 0751    Отален се они подигоше, 0752    Свак окрену свом бијелу двору. 0753    Оде Тале бегу у механу. 0754    Док им главе у животу биле, 0755    Држали се, ка браћа рођена, 0756    Заједно су често четовали. 0757    Држо беже Маљковић-Стипана, 0758    Служио га Маљковић-Стипане, 0759    Чувао му крај широке Лике.